Укусне леблебије
04.03.2021.
Нега коже лица
08.03.2021.
Дан жена празник је који се увек обележава 8. марта. Тај дан посвећен је женама које су се избориле за своја права, тј. изједначиле су се у политичком, социјалном и економском смислу са мушкарцима.
У Њујорку 8. марта 1857. године жене које су радиле у фабрици текстила, ступиле су у штрајк јер су биле незадовољне условима рада. Неколико деценија касније, тачније 1908. године, њихово огорчење кулминирало је на исти датум, због лоших услова на послу. Тада су остале затворене у фабрици, како не би изашле, а потом је та зграда запаљена. Нажалост, умрло је око 130 људи. У Копенхагену 1910. године договорено је да се један дан у марту посвети женама, одн. да то буде дан борбе жена за њихова права. Тако је прво изабран 19. а не 8. март. Жене из Немачке, Данске, Аустрије и Америке затражиле су право гласа. У Немачкој је Клара Цеткин, утицајна жена у тој земљи, извела људе на улицу и рекла женама да имају право на развод и слободну љубав. У Француској су жене 1912. године затражиле право гласа, а потом и жене из Холандије и Шведске, а годину дана касније исто су урадиле и жене у Русији. У Москви 1921. године одлучено је да се 8. март прогласи у целом свету Даном жена.
Резултати ове борбе јесу скраћење радног времена на осам сати, могућност да жене имају исту плату као мушкарци, као и социјална заштита и увођење права на трудничко и породиљско боловање.
Положај жена у Србији у 19. и почетком 20. века, био је заиста лош. Жене су живеле 10 година краће од мушкараца. На 1000 мушкараца долазиле су 752 жене, а то је била последица изузетно нехуманих услова у којима су живеле и порађале се.
Осми март је прилка да се подсетимо колико су жене патиле. Такође, треба да се сетимо свих храбрих жена из прошлости јер захваљујући њима данас жене имају права да се школују, зарађују, самостално бирају посао, занимање и партнере.
Овај дан нам показује да сви имамо једнака права на живот без обзира ког смо пола, вероисповести, година или националности.
У Њујорку 8. марта 1857. године жене које су радиле у фабрици текстила, ступиле су у штрајк јер су биле незадовољне условима рада. Неколико деценија касније, тачније 1908. године, њихово огорчење кулминирало је на исти датум, због лоших услова на послу. Тада су остале затворене у фабрици, како не би изашле, а потом је та зграда запаљена. Нажалост, умрло је око 130 људи. У Копенхагену 1910. године договорено је да се један дан у марту посвети женама, одн. да то буде дан борбе жена за њихова права. Тако је прво изабран 19. а не 8. март. Жене из Немачке, Данске, Аустрије и Америке затражиле су право гласа. У Немачкој је Клара Цеткин, утицајна жена у тој земљи, извела људе на улицу и рекла женама да имају право на развод и слободну љубав. У Француској су жене 1912. године затражиле право гласа, а потом и жене из Холандије и Шведске, а годину дана касније исто су урадиле и жене у Русији. У Москви 1921. године одлучено је да се 8. март прогласи у целом свету Даном жена.
Резултати ове борбе јесу скраћење радног времена на осам сати, могућност да жене имају исту плату као мушкарци, као и социјална заштита и увођење права на трудничко и породиљско боловање.
Положај жена у Србији у 19. и почетком 20. века, био је заиста лош. Жене су живеле 10 година краће од мушкараца. На 1000 мушкараца долазиле су 752 жене, а то је била последица изузетно нехуманих услова у којима су живеле и порађале се.
Осми март је прилка да се подсетимо колико су жене патиле. Такође, треба да се сетимо свих храбрих жена из прошлости јер захваљујући њима данас жене имају права да се школују, зарађују, самостално бирају посао, занимање и партнере.
Овај дан нам показује да сви имамо једнака права на живот без обзира ког смо пола, вероисповести, година или националности.
