Pre neki dan dobio sam poruku koja me je podsetila na ono što smatram jednom od najvažnijih stvari u životu. Momak koji je nekada trenirao u našem klubu, napisao mi je koliko mu je drago što smo Šile i ja bili njegovi učitelji, a ne samo treneri.
Ta rečenica mi baš pogodila. Ne zbog priznanja, već zbog toga što me je vratila na suštinu posla kojim se bavim i vrednosti na kojima sam odrastao.
Podsetila me je na ljude koji su mene oblikovali, ali i na odgovornost koju danas imam prema generacijama dece sa kojima radim.
Odrastao sam uz roditelje koji su me učili šta znači biti čovek. Imao sam sreću da mi otac bude i trener. Kasnije su važnu ulogu u mom životu imali učitelji, nastavnici, profesori i treneri koji su me svojim znanjem, autoritetom i ličnim primerom oblikovali.
Od njih sam naučio da sport nikada nisu samo trening, rezultat i medalja. Sport je i vaspitanje, odgovornost, poštenje i odnos prema drugim ljudima.
Kada sam i sam postao profesor fizičkog vaspitanja i karate trener, trudio sam se da iste vrednosti prenosim deci koja prolaze kroz naš klub.
Ponosan sam na njihove sportske rezultate, ali još više na ljude u koje su izrasli.
To je za mene najveći uspeh jednog trenera.
Trener nije tu samo da nauči dete kako da pobedi protivnika, već i kako da postane čovek.
Roditelji postavljaju prve i najvažnije temelje, a treneri i profesori imaju veliku odgovornost u daljem oblikovanju ličnosti. Uče nas kako da se odnosimo prema drugima, kako da prihvatimo poraz, kako da se borimo za ono u šta verujemo i kako da razlikujemo ispravno od pogrešnog.
Život svakoga od nas nekada odvede u pogrešnom smeru. Dođu iskušenja, problemi i odluke pred kojima nije lako ostati dosledan sebi. Svi smo manje ili više prošli kroz to.
Čovek koji je odrastao na zdravim temeljima, uz porodicu, profesore i trenere koji su ga učili pravim vrednostima, ima mnogo veću šansu da pronađe put nazad. Upravo zbog toga je odgovornost nas koji danas radimo sa decom toliko velika.
Možda upravo zato poslednjih godina sve češće razmišljam o tome kakve uzore danas imaju mladi i kakve im poruke šaljemo svojim postupcima. Posebno me pogađa ono što vidim u sportu, u Leskovcu, ali verujem i u mnogim drugim sredinama u Srbiji.
Na stranačkim manifestacijama i mitinzima koje organizuje SNS, viđam ljude iz sporta, trenere i sportske radnike.
Svi oni svesno daju podršku ovom kriminalnom režimu.
Svaki put se zapitam, kakvu poruku takvi ljudi šalju roditeljima dece koja treniraju u njihovim klubovima?
Kakvu poruku šalju toj deci, koju iz treninga u trening uče disciplini, poštenju, odgovornosti i poštovanju pravila?
Šta dete treba da zaključi kada ga trener uči da bude pošten, a onda taj isti trener svojim postupcima podržava sistem u kojem su kriminal, korupcija, nepotizam, zloupotreba položaja i partijska podobnost postali simboli vlasti?
Svako ima pravo na svoj politički izbor, naravno.
Problem nije u tome što neko misli drugačije od mene, već u raskoraku između onoga što govorimo deci i njihovim roditeljima, svojoj deci kući, i onoga što svojim postupcima pokazujemo.
Ne možemo ih učiti karakteru, a sami zatvarati oči pred nepravdom.
Ne možemo od njih zahtevati da poštuju pravila, a podržavati one koji ih svakodnevno gaze.
I ne možemo očekivati da nas deca poštuju kao autoritete ako im svojim primerom pokazujemo da su lični interes i politička korist važniji od morala i dostojanstva.
U ovakvim vremenima nema mesta za neutralnost kada je reč o temeljnim vrednostima na kojima želimo da počiva naše društvo.
Ne govorim o tome da svi moramo imati isto političko mišljenje, već o tome da moramo znati šta branimo i čemu dajemo podršku.
Danas se odlučuje da li će Srbiju voditi stručni i pošteni ljudi, profesori, lekari i ljudi od integriteta, ili će nastaviti da je vodi kriminalna organizacija, mafijaški sistem u kojem su interesi moćnika važniji od interesa građana.
Ako pred takvim izborom nemamo hrabrosti da kažemo na kojoj smo strani, onda moramo da se zapitamo kakve vrednosti zaista zastupamo.
Poslednjih nekoliko godina aktivnije sam se uključio u politiku upravo zato što sam gledao koliko nam društvo moralno i institucionalno posrće.
Nisam mogao da ostanem po strani i da se pravim da se to ne tiče ni mene, ni moje porodice, mojih prijatelja, ni dece sa kojom radim.
Voleo bih da nakon promena počnemo da gradimo nove, zdrave temelje sporta.
Da deca dobijaju prilike na osnovu talenta, rada i rezultata.
Da klubovi budu mesta u kojima se razvijaju i sportisti i kvalitetni ljudi.
Da treneri ponovo budu učitelji kojima će se generacije vraćati sa zahvalnošću, kao što se i sam danas sa zahvalnošću sećam ljudi koji su mene oblikovali.
U nedelju, 25. oktobra, imamo priliku da pokažemo kakvu budućnost želimo.
Ovi izbori nisu važni samo zbog promene vlasti. Važni su zbog društva u kojem će odrastati naša deca, zbog obrazovanja, sporta, stručnjaka koji treba da vode ovu zemlju i institucija koje moraju da rade u interesu građana.
Potrebni su nam ljudi kojima ćemo verovati, ljudi čiji će rad i karakter biti primer generacijama koje dolaze.
Pozivam svoje kolege, trenere, sportske radnike, profesore i roditelje da razmisle o odgovornosti koju imamo.
Ne moramo svi da mislimo isto, ali moramo da znamo koje vrednosti branimo i kakav primer ostavljamo deci.
Pozivam sve koji žele uređenu državu, pravdu i bolju budućnost da izađu na izbore i glasaju za promene.
Godinama učimo decu da budu hrabra, da se bore i da ne odustaju od onoga što je ispravno.
U nedelju je prilika da im pokažemo da smo i sami spremni da postupimo u skladu sa onim čemu ih učimo.
Vreme je da počnemo da gradimo zdravije temelje, prvo u sebi, a onda i u društvu koje ostavljamo generacijama koje dolaze.
Vladimir Šiškin profesor fizičkog vaspitanja - instruktor karatea / trener
