Јосип Броз Тито рођен је 7. маја 1892. године у селу Кумровцу у Аустроугарској (данас у Хрватској). Село је било забачено и заостало, о чему сведоче обе верзије о настанку имена. На локалном дијалекту реч ”кумерно” значи замазано, блатњаво, прљаво, док немачка реч ”кумер” означава јад и невољу. Мештани су називани тим подругљивим речима и тако је остало име ”Кумровец”. (Ако другачије није назначено, подаци из предратне Брозове биографије преузети су из књиге Пере Симића ”Тито – тајна века”. Симић је истраживао у московским архивима и решио је мистерије о Брозовом пореклу и предратном животу.)
Јосип Вроз, међутим, није знао када је рођен, због чега је у документима уписивао различите датуме, месеце, па и године (1892. и 1893). Кад је већ једном уписао датум, није био у стању да га упамти, што је довело до најмање 15 различитих верзија. Током рата, у време прављења Брозовог култа, створила се потреба за обележавањем рођендана ”највећег сина наших народа и народности”. Хрватски комуниста Иво Лола Рибар изабрао је 25. мај 1892. године, који је касније постао један од најзначајнијих празника социјалистичке Југославије (”Дан младости”). Педесетих година један истраживач донео је Брозу извод из матичне књиге рођених, са тачним датумом, на што је он рекао да не треба мењати ”добре обичаје”.
Фрањо и Марија Броз добили су петнаесторо деце. ”Био је стално пијан, псовао мајку на правди бога, а знао је и да удари децу без икаква повода”, описао је он касније свог оца. Сем рођендана, у породици нису добро памтили ни имена деце, па се тако Јосип потписивао и као Јисиф, Јосеф и Јозеф, односно Броз и Брозовић. Наравно, то је било пре него што је постао илегалац, када је смишљено користио друга имена.
Мали Јосип најпре је похађао сеоску четворогодишњу основну. Први разред је понављао, а у другом, трећем и четвртом постигао је слаб успех. Ипак, показао је један таленат. Пошто је као понављач био крупнији од остале деце, учитељ му је поверио да на школској табли уписује имена немирних ђака. То је радио ревносно, па је често био редар. А као редар добио је још један задатак: да у присуству учитеља туче прутом по испруженим длановима ђаке које је означио као непослушне.
Дехуманизацији је ипак више допринело стање у бројној породици. ”Мајка би ми рекла да љуљам млађег брата у колијевци. Ја бих љуљао, љуљао док дијете не би испало”, сведочио је Броз. Ни родитељи нису превише марили за њега, нарочито отац. Док је робијао, Фрањо му се ни једном није јавио, нити му је послао било какав пакет.
После основне школе, Броз је од 1905. до 1907. похађао тзв. опетовницу – школу у коју су опет ишли лоши ђаци. Обнављали су градиво већ пређено у четворогодишњој основној школи, два пута недељно, четвртком и недељом. У међувремену, Броз је чувао стоку код свог ујака, о коме је такође говорио све најгоре.
Из јада и невоље Јосипа извлачи рођак Јурица Броз, наредник аустроугарске војске. У наредничкој униформи Јурица је Јосипу ”изгледао као генерал”, па га је лако наговорио да пође с њим у Сисак и да у кантини тамошње касарне изучава келнерски занат. Служење војника брзо му је досадило, па се у једној браварској радионици у Сиску пријавио за изучавање заната. Сваког дана је радио као шегрт, а два пута недељно ишао је у шегртску школу. То је трајало три године. Школу је једва завршио, са довољним успехом, добивши звање браварског – односно шлосерског, јер је службени био немачки језик – помоћника. Као браварски помоћник помиње се у документима и после 20 година, што значи да никада није постао бравар, односно мајстор (према данашњим звањима, био је полуквалификовани радник).
Одмах се испоставило да младог Јосипа не занима ни шлосерај. Послови су се тада лако добијали, плате су биле релативно боље од оних које је, много година касније, он диктирао. Али, Јосип Броз није желео да ради. На првом радном месту задржао се два месеца, другом четири и по, трећем осам месеци. Онда креће у централну Европу. У Ченкову код Прага радио је три и по месеца, а у ”Шкоди” свега десет дана. По неколико дана радио је и у Минхену, Мајнхајму и Руру, двадесетак дана у Бечу, и најзад, у једној аустријској фабрици, десет месеци.
У Бечу је живео његов старији брат Мартин, који га током 1912. године уписује на часове клавира и плеса. То је трајало кратко, али више него довољно за идолопоклонике, који ће га сматрати правим виртуозом на клавиру, испредајући легенде о безбројним умећима свог вође, али и о његовом пореклу (говорили су да је заправо ”плаве крви”).
Те 1912. године Јосип Броз почиње ”да се кинђури”, облачећи се изнад свог статуса, али и примања. То ће се ускоро променити на дужи рок. Наиме, крајем године Броз је регрутован за техничку службу Бечког арсенала. Оставио је добар утисак на старешине, који му због тога омогућавају да заврши подофицирску школу и добије чин каплара. Такође су му омогућили да вежба мачевање. Постао је првак 25. домобранског пука у овој дисциплини, а потом и други у аустроугарској армији. Награду му је уручио један од надвојвода из династије Хабзбурга. ”Ја примам честитке од надвојводе! Обичан војник руковао се с чланом царске породице!” – говорио је много година касније, не скривајући одушевљење.
Непосредно после овога Аустроугарска напада Србију и почиње Први светски рат. Брозов 25. домобрански пук припадао је 42. домобранској вражјој дивизији, сачињеној већином од Хрвата. Дивизија је потучена најпре у Церској, а потом и у Колубарској бици. Ипак, Аустроугари су више месеци држали под окупацијом делове Подриња и Посавине, починивши масовне ратне злочине. Мапа кретања хрватске ђавоље дивизије поклапа се са мапом најсвирепијих злочина над српским цивилима.
Броз је касније тврдио да је у Србији водио антиратну кампању и да је због тога затворен у Петроварадинску тврђаву. Перо Симић пише да документа која је открио у московским архивима говоре супротно: Броз је напредовао од каплара до водника и добио је две сребрне медаље за храброст, по једну на српском и руском фронту.
И у Другом светском рату једна од хрватских дивизија у саставу немачке војске понеће име ”Вражја”. За разлику од првог великог рата, ова дивизија бориће се најпре против Руса, па онда против Срба.
Вражја 42. дивизија пребачена је у Русију јануара 1915. године. У једној борби марта месеца Броз је тешко повредио средњи прст леве руке. Инвалидитет прста касније је скривао кожном навлаком или рукавицом, што ће постати један од елеманата приче о замени ”правог Тита”.
Априла месеца тешко је рањен и заробљен. Аустроугари нису знали за то, па су децембра 1915. његово име објавили на листи погинулих.
Више од годину дана Броз је лечен у Казањској области, а затим је пребачен у заробљенички логор у Алатиру. Ту су се ратни заробљеници српске, хрватске и словеначке националности управо спремали да откажу послушност Аустроугарској и да се као добровољци јаве у српску војску, која се тада, 1916. године, налазила на Солунском фронту. Броз је то одбио, па је пребачен у заробљенички логор у Ардатову. Управа логора додељује га тројици сељака да ради у њиховом млину.
После неколико месеци, руска царска армија премешта Јосипа Броза у заробљенички логор у Кунгуру, у Пермској губернији. Овде су ратни заробљеници крчили шуме кроз које је грађена железничка пруга. Броз постаје ”нека врста команданта” својим друговима. Остајао је у бараци и бавио се административним пословима, све док није начинио неки пропуст, због ког су га козаци тешко претукли корбачима и бацили у затвор. ”Издржао сам тридесет удараца које никада нећу заборавити”, рекао је касније једном биографу.
У затвору Броза затиче Фебруарска револуција 1917. године. Казна му је ускоро истекла, али је поново ухапшен због хушкања заробљеника на демонстрације. Премештен је у околину Перма, где је радио на оправци пруге. Одатле теретним возом бежи у Петроград, па у Финску, где га хапсе и упућују према логору у Кунгуру. Приликом транспорта искаче из воза и бежи ка Омску. Ту га затиче Октобарска револуција.
Бољшевици су, међутим, још били далеко. У сибирском селу Михајловскоје, 60 километара од Омска, Броз налази посао у млину који је држао неки Киргиз. Овде је нашао и своју прву жену, Пелагију Денисову Белоусову. Када су се венчали у православној цркви у Омску, 1918. године, имала је свега 14 година.
Бољшевици се примичу Омску 1919. године и Броз им подноси две молбе: да добије совјетско држављанство и да се учлани у Руску комунистичку партију (бољшевика). Обе молбе му одбијају, утврдивши да је у претходном периоду ”бежао од Црвене армије”. Дали су му само легитимацију за повратак у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, и то тек 5. августа 1920. године. То му неће сметати да изјављује како је учествовао у Октобарској револуцији.
Септембра 1920. године Броза видимо као команданта транспорта заробљених Аустроугара, које су бољшевици пустили на слободу уз посредовање немачког посланства.
Транспорт је ишао преко Немачке. Броз је у џепу имао више заробљеничких плата, од по три рубље месечно. То није била мала сума, али се у Немачкој за њу могло добити неупоредиво више – милијарде марака. Помисливши да је неким чудом постао богаташ, продао је Немцима све рубље. Његово одушевљење трајало је само док није сазнао шта је то инфлација. ”Нисам баш био паметан, све је пропало”, рекао је касније.
Са супругом у деветом месецу трудноће, Броз улази у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца без пребијене паре. После једнонедељног задржавања у карантину, у Марибору, полиција га уводи у књигу сумњивих лица, уз обавезу да се редовно јавља властима.
У Кумровцу, Броз не затиче родитеље. Због неке породичне свађе они су се преселили у село Купинец код Јастребарског. У једној кућици у Купинецу Пелагија и Јосип налазе само Фрању, јер је Марија преминула претходне године. Пелагија се ту први пут породила, али је беба преминула после неколико дана.
Броз се ускоро запошљава у једној механичарској радионици у Загребу, али само на пар месеци. Тада се понавља предратни сценарио: почиње да лута од места до места, брзо дајући или примајући отказе. Супругу углавном није водио са собом, а новац јој је ретко слао, иако се у писмима жалила на дугове. Родила је још једно дете, које је живело само две године, а затим и сина Жарка, који ће се изборити с недаћама.
Брозове навике су, дакле, остале исте, али променило се нешто друго: сада је постојала Комунистичка партија. Тако, од пустолова он постаје револуционар. Отказе је све мање добијао због нерада, а све више из ”политичких разлога”.
Не може се поуздано утврдити када је постао члан КПЈ. Разуме се, касније му је у партијској књижици уписана најранија могућа година: 1920. Перо Симић сматра да се то десило 1924, а можда и касније, јер је те године ставио крст на споменик својој преминулој деци, на сеоском гробљу у Великом Тројству код Бјеловара. Поуздано се зна једино да је Пелагија Броз постала члан КПЈ 1926. године.
Као комуниста први пут је ухапшен 1925. у Бјеловару, због сакупљања оружја и припремања оружаног устанка. Њега и његове партијске другове пустили су после осам дана. Тада се сели у Загреб, па у Краљевицу, затим у Београд и Смедеревску Паланку, и најзад опет у Загреб.
У Загребу средином 1927. године добија прву партијску функцију: постаје члан Месног комитета КПЈ. На састанцима комитета успешно се залагао за стаљинизацију партије. Као илегална, партија је била малобројна – са 80 чланова загребачки комитет спадао је међу најбројније у земљи – али је успевала да убаци своје људе у легалну синдикалну организацију. Тако је и Броз ујесен те 1927. године добио прву плаћену функцију: секретар хрватске филијале Савеза радника металске индустрије и обрта Југославије.
Између ове две функције одробијао је пет месеци, због субверзивне комунистичке активности. Пролећа 1928. хапшен је и због насилног понашања, јер је ометао скуп Социјалистичке партије. Поново је ухапшен лета те године, у својој канцеларији у Савезу металаца, али је успео да побегне кроз клозетски прозор. После седам дана у стану Брозових полиција проналази скривено оружје и пропагандни материјал. Ухапшени су и Пелагија и Јосип Броз. Пелагија је ослобођена, а он је осуђен на пет година затвора.
Робијао је у Лепоглави, чији је управник био његов ратни друг из Првог светског рата, Максимилијан Бохачек, који му даје статус ”слободњака”. Излазио је из казнионице ”готово свакодневно”. Поред осталог, поправљао је електрично постројење у хотелу извесне Фидлерице, ”а залазио је и у њен куплерај”, пише Перо Симић.
Затвори Краљевине за политичке осуђенике и иначе нису били строги. Комунисти су их називали ”црвеним универзитетима”. Али, Броза и даље није хтела књига. За пет година није успео да заврши курс партијског образовања, који су држали његови другови. О томе ја касније причао:
”Послије пет година када сам требао изаћи са робије, био сам већ мало нервозан, јер нисам могао програм (политичког образовања) свршити, па ми је требало још да останем (у затвору) мало.”
Образовање других особа, па чак и марксистичко, Броз је заправо схватао као ману. ”Имао је неку интелектуалистичку црту, није имао понашање правог партијца и то је људе плашило”, рекао је касније агентима Коминтерне за Камила Хорватина, свог партијског друга из Загреба. Обућара Благоја Паровића овако је окарактерисао: ”Мислим да је он прави пролетер, мада има и образовање и теоретску обуку”. Док је за Владимира Ћопића саопштио: ”Фракционаштва код њега није било, то је оно што се обично примећује код интелектуалаца”.
После жалбе на интелектуалце, у извештају генералном секретару Централног комитета КПЈ, Јосипу Чижинском, званом Милан Горкић, из Загреба с почетка 1937, Броз закључује: ”С мануелцима је много лакше и стално сам у вези са њима”.
Ипак, у редовима комуниста робија је дизала углед. Зато је лета 1934. Броз добио задатак да оде на први службени пут у иностранство. У Бечу, где се налазило седиште ЦК КПЈ, поднео је извештај Чижинском о стању у земљи. Тема је била спор између југословенских и хрватских комуниста.
Ускоро, Броза примају у Политбиро и Централни комитет, што су биле плаћене функције. Тада узима псеудоним ”Тито”, мада му је званично лажно име и даље било ”Валтер”. И на новој дужности остаје радикалан. Тражи да се у извођењу револуције сарађује и са ”најреакционарнијим национал-шовинистичким организацијама”. Затим издаје директиву да се где год је могуће оснивају тајне ”борбене групе”, наоружане палицама, боксерима, кратким батинама или корбачима. Захтевао је да се избегава употреба ватреног оружја, али да се оно сакупља и скрива на погодна места.
Већ крајем те 1934. године Чижински одлучује да пошаље Броза у Москву. У писмима Коминтерни генерални секретар га хвали и препоручује, уз напомену да је реч о ”раднику који је шест година провео на робији”, због чега ”он можда у почетку неће бити рутиниран онако као неки извјежбани интелектуалци”.
Броз је схватио да се на новом послу (плаћени комуниста) од њега тражи ”само” да лажно оптужује сараднике. Факат да ће они бити мучени и убијени, у његовом систему вредности био је далеко испод факта да га клевете остављају у послу, и то на све вишим положајима
У почетку, руководство Комунистичке партије чинили су интелектуалци, као што је то био случај и код других партија. Али, комунисти су имали обичај да у своја највиша тела уводе раднике. Чак и при крају њихове владавине, најјаче аплаузе на партијским конгресима по правилу су добијали реферати неколицине радника. Често су то заправо били бивши радници, а професионални партијци, као у овом случају Броз. На њихова излагања није се обраћала пажња, нити је све то имало какав значај, сем симболичне ”везе са базом”. Радници су представљали ”свете краве” комунистичке демагогије, али, с тачке гледишта високих руководилаца, такође и особе са којима је лако манипулисати, због њиховог нижег образовања.
За избор Броза Чижински је имао и један практичан мотив: он је знао руски језик, пошто је као аустроугарски ратни заробљеник пет и по година живео у Русији.
У Москви, фебруара 1935, Коминтерна смешта Броза у Хотел ”Лукс”, који је служио за боравак агената Треће интернационале из целог света. Уследили су дуги разговори са двојицом тзв. кадровика, Јакубовичем и Шпинером. У почетку, Броз није знао да су они агенти тајне полиције НКВД (бивше Чеке), инсталирани у Коминтерну.
Питали су га о многим особама у КПЈ. О Чижинском, који се први нашао на тапету, Броз је најпре причао лепо. Уосталом, знао је да је ту захваљујући њему. Али, агенти нису желели да слушају похвале. Они су били део огромне бирократске машинерије, која је имала задатак да о свима води евиденцију и да открива што више ”непријатеља народа”. Зато су потпитањима усмеравали Броза ка критици. И он је одмах почео да критикује.
Двојица ”кадровика” толико су била задовољна Брозовим оговарањем својих другова, да га, после састављања записника, шаљу на једномесечни одмор. Уследило је муњевито напредовање: постављен је за предавача на југословенском сектору Међународне лењинске школе у Москви, па за члана Представништва КПЈ у Коминтерни. Затим му је удовољено молби да присуствује Седмом конгресу Коминтерне, када је први пут видео Стаљина.
После конгреса, Броз је добио задатак да тројици комуниста из Југославије буде водич кроз Совјетски Савез, како би они видели наводна достигнућа социјалистичке пољопривреде. Међутим, сви су били разочарани, јер су у Југославији и села и земљорадничке задруге били развијенији. ”У нашој земљи, колико год је пољопривреда била заостала, ипак је много боље изгледала и стандард је био виши. У многе ствари су се разочарали, само ја сам им рекао да о томе не треба говорити у Југославији”, сведочио је касније Броз.
На дужностима у Коминтерни остаје до марта 1936. године. Брак са Пелагијом Белоусовом раскинуо је 16. априла 1936, у Октобарском полицијском бироу у Москви. На истој адреси, 16. октобра се венчао са двоструко млађом, 22-годишњом немачком комунисткињом Елзом Јоханом Кениг.
Није познато која му је била званична дужност у том периоду, али тада је највише сарађивао са НКВД-ом. Оптуживао је све из своје околине. ”Флајшер је безосјећајан друг, има бирократски однос према људима. Претворио се у правог пијаницу. Немаран је, не води никакав посао”, рекао је, поред осталог, за Ивана Гржетића ”Флајшера”, који му је био први претпостављени у Представништву КПЈ у Коминтерни.
А ово је рекао за Ђуру Цвијића, бившег генералног секретара ЦК КПЈ: ”Има лошу особину да понекад шири разне гласине… Није познато како сазнаје неке ствари… По мом мишљењу, друг Крешић (Цвијић) још није заслужио да се прекине његово посматрање”.
Масовне ликвидације у стаљинистичким чисткама биле су у пуном јеку. Пала је глава и првом високом руководиоцу, бившем председнику Коминтерне Зиновјеву, после првог масовног јавног процеса у Москви. Тајна полиција тражи нове жртве и Јосип Броз јој даје све више изјава о својим друговима.
”Сматрам да се није отарасио својих фракционашких ставова”, пресудио је Цвијићу приликом допуне записника.
Оштрију изјаву дао је и о Адолфу Муку:
”Политички није изграђен. Знам да је дозволио да се догоде грешке јер није могао да се оријентише. Значи да он нема политичку перспективу.”
Ово је била Брозова пресуда Камилу Хорватину:
”Нема прилаз људима. Тај недостатак је имао још у земљи, груб у комуникацији”.
За фракционаштво, групашење, авантуризам, троцкизам, итд, оптужио је и многе друге, а међу осталима и Симу Марковића и Филипа Филиповића. Оптужио је и Антуна Маврака Кербера, који га је једно време, када је остао без посла, са женом и дететом примио у свој стан у Загребу.
Још једну ”белу мрљу” Брозове биографије представљало је његово учешће у Шпанском грађанском рату. Разлог је једноставан: Брозов боравак у Барселони и Албасети, крајем 1936. године, поклапа се ”са убиствима која су извршили чекисти (агенти совјетске тајне полиције), ликвидирајући главне југословенске комунисте”, а управо ”после тог масакра Тито је постао шеф КПЈ” – како је то, на основу података француске обавештајне службе, јула 1966. године објавио париски лист ”Орор”.
У Југославији, Броз је негирао одлазак у Шпанију, али није се усудио да то прећути у интервјуу за часопис ”Лајф” 1952. године. Овај амерички часопис читао се широм света, па би Брозови саборци из Шпаније, међународни револуционари, уочили да он прича неистине. Многи од њих заиста су, у разним приликама, посведочили да су га сретали у Шпанији.
Благодети високог комунистичког функционера Броз је осетио тек после тог првог одласка из Москве, ујесен 1936. године. Наредне две године провео је у европским земљама, највише у Шпанији и Француској, као и у Југославији. На фотографијама се види да тада први пут у животу постаје гојазан. Сви чланови Политбироа КПЈ имали су редовне плате од по 2.000 француских франака месечно (просечна плата квалификованог радника у Француској тада је износила око 1.000 франака месечно). Добијали су новац и преко те суме, али за све исплате није вођена евиденција, тј. радило се и ”на црно”. Перо Симић пише да су управо велика примања и лагодан живот били ”повод за многа трвења у партијском руководству, која су се, да не би била до краја огољена, по правилу називала фракцијским борбама”.
Када је и Чижински (Горкић) убијен у Москви, 1937. године, Броз почиње да се намеће за функцију генералног секретара ЦК КПЈ. Тактика му је била једноставна: поред уобичајених оптужби, супарнике је проглашавао и ”Горкићевим људима”. Ипак, није добио функцију, па чак ни дозволу да се врати у Москву, све до августа 1938. године. Тада је тражио нове чистке у КПЈ – иако је она спала на мање од 2.000 чланова – али узалуд. Коминтерна је већ више од годину дана држала своју југословенску секцију без генералног секретара.
У међувремену, и други су њему радили о глави, а пре свих Иван Марић и Камил Хорватин. Замерали су му што је због пропуста у организацији на југословенској обали ухапшен пун брод добровољаца послатих у Шпански грађански рат, затим чињеницу да није побегао из Лепоглаве, иако је био ”слободњак”, подношење лажних извештаја о стању у партији, нуђење сарадње свим ”покретима и странкама који се данас боре за слободу хрватског народа”, итд.
У међусобним оптужбама победио је Броз. Убијени су Марић и Хорватин, мада су они њега основано оптуживали.
Међутим, Броз и даље није добијао функцију. Зато следећег месеца, септембра 1938, исписује оштру оптужницу за деветорицу својих другова, од којих су седморица већ били убијени. Ивана Гржетића ”Флајшера” оптуживао је по четврти пут. Он је био мртав већ годину дана, а убијен је после треће Брозове оптужнице. Са овог списка, из септембра 1939, у животу су били још само Симо Миљуш и Сима Марковић. На крају извештаја, Броз даје следећу напомену агентима НКВД-а: ”Уколико су потребни подаци о некоме кога овдје нисам поменуо, молим да ми се то напомене”.
Рекли су му да није поменуо своје две венчане жене. Он је одмах и о једној и о другој написао све најгоре. Пелагију је окарактерисао као особу без ”материнских осјећаја”, која је била ”туђинац” њиховом сину Жарку, док је за Елзу ”мислио да је она провјерена”, пошто је била ”ћерка биједног радника” и ”жена истакнутог политичког радника њемачког комсомола, који је био кажњен са 15 година затвора”. (Елза се удала за Броза после развода са тим комсомолцем, Ернстом Вабром.) У вези обадве супруге закључује:
”Сматрам да сам овдје био недовољно будан и да је то у мојој партијској каријери велика мрља. Мислим да то могу да искористе разни саботери наше партије у борби против мене”.
И оне су се већ налазиле у армији ухапшених. Броз вероватно није знао да је Елза убијена, а да је Пелагија још жива. Елзин први супруг после рата је постао министар у влади Источне Немачке. На његов захтев она је рехабилитована 1958, као невина жртва стаљинистичких чистки. Пелагија – једина особа која је преживела Брозове клевете – пуштена је из затвора на почетку рата, али је поново ухапшена у време Резолуције Информбироа, 1948. године, иако се у међувремену удала и добила још једно дете. Ослобођена је после Стаљинове смрти.
Одрастајући без родитеља, Жарко Броз је постао преступник, па је доста времена проводио у московским казнено-поправним домовима.
А Јосип Броз је и даље гледао како да напредује у партијској хијерархији.
Према томе, комунистички систем је протежирао особе попут Броза, док је он целог живота тражио управо такво ”радно место”: комунистички партијац. После безброј промењених радних места, ово ће му постати стално занимање. Схватио је да се на том послу од њега тражи ”само” да лажно оптужује друге. Факат да ће они бити мучени и убијени, у његовом систему вредности био је далеко испод факта да га клевете остављају у послу, и то на све вишим положајима.
То што су му неке жртве помагале да напредује у партији, попут Чижинског, што су му давале хлеб и кров над главом када је био гладан и без ичега, попут Маврака, што су се старале о заједничком детету, попут Пелагије, или што ће дете препустити улици – ни то за њега није значило ништа.
Речју, Броз је био идеалан комуниста: без савести, необразован и ”син биједног сељака”. Његов ход ка врху партије био је логична последица тих чињеница, али је ипак, због природе комунистичког система, био пун страхова. Тако, када је ухапшен и његов близак сарадник Владимир Ћопић, о коме је такође дао ”изјаву”, ујесен 1938, Броз је оседео за једну ноћ. Веровао је да ће те ноћи тајна полиција на пут без повратка одвести и њега.
На врху ће се, међутим, тражити војнички и државнички квалитети. Њих није било и следила је катастрофа за катастрофом: најпре огромни губици у рату, а потом уништење државне економије. За време Брозове владавине први пут у историји земље створиле су се милионске колоне економских избеглица из богатих области, које су до тада биле мека за сиротињу из пасивних крајева, али и за квалификовану радну снагу из развијених европских земаља.
Такви као Броз, разуме се, не долазе на власт у демократским системима. Али, испоставило се да их велике демократске државе ипак подржавају у другим земљама, када то одговара њиховим империјалним интересима. Дуг је списак особа Брозовог карактера које су западне земље довеле на власт у многим државама широм света.
