Сретење – Дан државности Србијe 2025.

Многи историчари сматрају да важнијег датума у српској историји од Сретења
нема. Подизањем Првог српског устанка 1804. године кренуло се у коначно ослобођење
од Османског ропства, а Уставом из 1835. године власт је подељена на законодавну,
извршну и судску што представља основу демократије и установности, те Сретење као
празник представља симбол слободе и државности.
Догађај у Марићевића јарузи одржан на Сретење у уторак 2/14. фебруара 1804.
године издваја онај историјски тренутак који можемо сматрати рођенданом државе.
Перцепција овог празника код Срба је врло широка и измештање средишта на Сретенски
устав са догађаја из 1804. године јесте наше поимање и немогућност да схватимо зашто
бирамо један историјски тренутак као државни рођендан. Он показује да ми још увек
кубуримо с тиме да схватимо процес који је довео до обнове државности, а он је управо
био ратни период који је јако важан јер су положене огромне жртве у обнови српске
државе,те из тог разлога бирамо хронолошки значајнији део, јер да би држава могла да се
уређује морају да постоје услови: да имамо признање, најмање аутономни статус,
територију, становништво и на крају свега тога надоградња уставним уређењем, а да би до
тога дошло морало је да прође 31 година. Сретење као државни празник је кровни, он
надилази све верске и националне карактеристике и односи се на све грађане државе
Србије.
Као узрок избијања српског устанка била је сеча кнезова. Устанак је подигнут у
Смедеревском санџаку, у Шумадији на збору у Орашцу у уторак 2/14. фебруара 1804.
године. На збору су се појавили виђенији народни представници из крагујевачке,
рудничке, београдске нахије и појединци из смедерсвске и јагодинске нахије. Збор је
одржан на месту званом Марићевића јаруга. Сам тренутак је тражио храброст,
одговорност, пожртвовање и све те особине слиле су се у Ђорђу Петровићу (14.11.1762 –
26.07. 1817), познатом као Карађорђе (црни Ђорђе) који ће касније постати вожд Србије.
Буковички прота Атанасије извршио је заклетву и скупу дао сакрално обележје. Српски
народ био је сложан у томе да они желе своју слободу која се огледала у заштити части,
како своје тако и својих ближњих, и поштовања. Након победе устаника на Иванковцу
(1805.), Мишару и Делиграду (1806.) код устаника се јавља идеја о независној српској

М.Ж.Т.

2
држави и да су народ који је достојан и завређује да својим пожртвовањем има државу и
да у њој уживају сву слободу.
Територија устаничке Србије износила је 24 000 километара квадратна и имала
између 200 000 и 300 000 становника. Сваки слободан тренутак коришћен је за уређење
државе. У првим годинам појавио се први огран власти – Правитељствујушчи Совјет.
Устаници су ишли ка томе да уреде судство што је показивало да имају свест о правној
држави. Пропаст српске револуције 1813. године огледала се у исцрпљености српских
снага, а могућност попуњавања новим војницима није постојала. Након 10 година
ратовања потрошени су огромни људски ресурси.Ово је био најтрауматичнији догађај у
српској револуцији. Све ово било је велико искуство и драгоцено за период који је
уследио после 1813. године, он је рационализовао српску мисао у смислу
капацитета,докле се може.
Када је 1835. године донешен први Устав у Србији, цела Европа је била без Устава,
изузев Француске и Белгије. Србија 30 – их година XIX века имала је између 500 000 и
600 000 људи, била је земља сељака, неписмених људи, а сам Устав био је претенциозна
одлука. Доношење Устава условила је Милетина буна која је избила јануара 1835. године,
а са циљем ограничавања власти кнеза Милоша Обреновића (18.03. 1780. – 26. 09. 1860.)
који је владао апсолутистички. На најмасовнијој Народној скупштини у Крагујевцу 15.
фебруара 1835. године на којој је присуствовало око 4000 посланика и око 10 000 грађана
донет је први Устав у историји Србије – Сретенски устав то јест Устав Књажевства
српског. Устав је израдио Димитрије Давидовић, лични секретар кнеза Милоша
Обреновића. Устав је имао 14 глава и 142 члана. По Уставу укинут је феудализам што је и
најважнији акт Устава, а то је означавало социјалну слободу и друштво једнаких грађана.
Велики отпор страних сила, у првом реду Хабзбуршке монархије, Османског царства,
Руске Империје допринео је да кнез Милош Обреновић укине Устав после 55 дана. За
Устав је говорено да је „заразан акт“, „француски расад у српској шуми“.
Доношењем првог Устава Србија је ишла 3,4 деценије испред корака и времена у
ком је обновљена. Међутим, идеја о уређењу државе је све више и више јачала.

маст. историч. Милан Ж. Трајковић