Постоји изрека која гласи: „Боље је да нестане село него обичај.“ Она се може применити у случају када су у питању обичаји који који чине специфично обележије једног народа и који тај народ чине посебним у односу на друге народе те као такви имају специфичну тежину. Још је боље ако имају и одређени духовни смисао. Постоје и такви обичаји који нам штете културно и духовно те нам не дозвољавају као потомцима православних предака да се исправно орјентишемо.
Један од таквих обичаја је и одлазак на гробље на дане великих празника. Пожелели су људи да храм замене гробљем и мисле да им је то на корист и умирење душевних сила. Страшан је и душепогубан тренутак у коме нам се учини да је исправно и у реду чинити погрешне ствари. Тако се код нас уврежило мишљење да је празник дан када се обавезно мора отићи на гробље и то је схватање већине људи у нашем крају. Ретки то не чине, а још мањи број људи одлази у цркву тог дана.
Код нас је празник схваћен као дан у коме се иде на гробље и ништа не ради и тај обичај доживљен као чин највећег поштовања Бога и покојника. Извесно је да му то није ни сврха ни смисао.
Празник је дан који треба да својим смислом и поуком попуни празнину бесмисла, да нас избави од очаја, безнађа и туге када се свесни пролазности суочимо са смртношћу. Ако узмемо за пример манастире који су увек били највећи узор и пример духовног живота (Хиладар, Високе Дечане, Студеницу...) видели бисмо како исправно поступити и тешко да би смо могли да оправдамо овакве своје поступке. У Хиландару сам видео да се храм откључава само кад је време богослужењу. Објаснили да не могу да уђем у храм кад хоћу већ кад треба, а треба заправо на службу доћи. У време празника сви одлазе на Свету Литургију, а никако не на гробље. Ту најбоље видимо иѕ својих обичаја да ли смо ми православци или пагани који имају елементе православног фолклора.