Отворен Мејкерс спејс у Лесковцу
05.07.2021.
У Лесковцу једна особа позитивна
06.07.2021.
„Псеудоисторија постаје део наше свакодневице, раме уз раме са ријалити програмима, а псеудоисторичари фалсификују историјске чињенице и њихове анализе се своде на неутемељене, произвољне и бесмислене теорије и примере“, каже Милан Трајковић, мастер историчар.
По његовим речима, псеудоисторичари углавном нису историчари по струци и одликује их недовољно образовање, скучени видици и нестручност. Они манипулишу народом јер није свако упућен у науку да би разумео да поједине књиге и текстови нису засноване на историјским изворима.
„Не тако давно, научници, професори и учитељи биле су поштоване професије и признање њиховом успеху није било повезано са новчаном накнадом. А онда, од 2012. године финансијски успех је постао доминантан. Животна постигнућа и успеси су почели да се мере материјалним успесима, величином куће, марком аутомобила. Сам успех је морао да буде награђен новцем, да би се доказало да је успех. А свест о самој полуписмености и функционалној неписмености није битан. Међутим, жеђ за новцем има значајне последице. Нико не поставља питање шта је то лоше у систему, хипотетички, да неко толико застрани. Зато што немамо систем који правовремено реагује, он реагује када је касно, када је прозор већ разбијен“, сматра Трајковић.
Овај мастер историчар дотакао се култне серије „Породично благо“ и појаснио чији је потомак Љиљана Павић.
„Сваки становник Србије који је гледао серију 'Породично благо' приметио је да у уводној шпици коју пева Жељко Самарџић, а по тексту Љиљане Павић, промичу старе фоторграфије од којих је најупечатљивија слика млина на Власини. Познато је да је Синиша Павић у својим серијама користио мотиве и ликове из власотиначке чаршије, али мало ко зна да је његова жена Љиљана један од потомака Гаврила Поповића и унука Петра Поповића. Најмлађи Петров син Радивоје имао је двоје деце, Љиљану и Миодрага Мишу Поповића. Овом приликом захваљујем се Миодрагу Миши Поповићу и његовој супрузи на несебичном давању информација о Петру Поповићу, као и Драгану Видосављевићу, великом човеку на помоћи приликом израде овог текста“, закључује он.
Трајковић каже да је Петар Г. Поповић био власотиначки трговац, индустријалац, народни посланик. Рођен је 1860. године у Власотинцу као најстарији син Гаврила Поповића, вођe власотиначких либерала, власотиначког трговца и индустријалца који се обогатио тргујући стоком, вином и мешовитом робом коју је извозио у Једрене, Солун и Цариград. Гаврило је у Власотинце дошао из крушевачког засеока Било, наводи Трајковић.
„Петар Поповић био је ожењен Настасијом Сиком, девојачко Борнодолац, ћерком Стојилка Борнодолца, вођом власотиначких напредњака. Са њом је имао четрнаесторо деце. Позната су имена деветоро деце, док је остало пет умрло у раној младости: Владимир, Коста, Борко, Војислав, Тихомир, Радивоје, Лазар, Ружа и Бранка. Петар је новац улагао у образовање своје деце. Кућа у којој је живео и у којој су му се родила деца саграђена је 1910. године, а градили су је црнотравски печалбари из Рупља. Налазила се у улици Димитрија Стојановића број 14. Уочи одржавања Берлинског конгреса Власотинчани и мештани околних села су 31. марта 1878. године упутили једну изјаву упућену великим силама, а са циљем упознавања са стварним хтењима и жељама народа овога краја. Ову изјаву међу осталим потписали су Гаврило Поповић и његов син Петар Поповић. Петар Г. Поповић биран је за народног посланика Окружне скупштине за период од 1903. до 1907. године. Млин у Власотинцу Петар је изградио 1895. године на месту где је била воденица Прокопа Ђокића Црниловића коју је откупио. Постројења за млин купио је у Немачкој и Аустрији, а дневно је прерађивао два вагона жита. Петров син Владимир је у Грацу у Аустрији завршио Електротехнички факултет, те је као електротехнички инжењер 1912. године у млин уградио генератор од 20 kW, а Власотинце добило прво електрично осветљење. Војислава, једног од синова Петра Поповића, усинио је Сотир Г. Поповић, Петров брат. Петар је у Власотинцу први отворио кудељару, фабрику у којој се прерађивала конопља из које је извлачено влакно које је служило да се прави конопац, тканина, одећа. Захваљујући синовима Петра Поповића који су се школовали по Бечу и Грацу Власотинце је добило прву камеру, први грамофон, први тон филм, прву фудбалску лопту. По завршетку II светског рата имовина Поповића је конфискована, а потомци Поповића напустили су Власотинце и отишли за Београд. После рата кућа у којој су становали претворена је у интернат за ратну сирочад, кратко време је ту била Гимназија, а данас је на том месту Центар за социјални рад. Преминуо је 26. 11. 1931. године у 71. години живота у Власотинцу, где је и сахрањен“, рекао је Трајковић.
