Милица Ђорђевић живи са мајком Евицом у Призрену у стану од 30 квадрата и 50 евра социјалне помоћи. Стан у ком живе је попут кавеза, јер из њега не смеју да излазе без комшије Адама.

Евица је рекла да једини разлог што је остала у Призрену јесте њено рођење у том граду и што се ту налазе гробови њених родитеља. Чак и кад је било најтеже, 1999. године она није желела да напусти родни град. Једини одлазак био је у базу немачког КФОР-а. Сећа се, како су 17. марта рушили српске куће, протеривали људе, палили српске светиње. Док је црква Светог Ђорђа горела, она је све то посматрала са прозора. Наредног дана, 18. марта одвели су је у базу КФОР-а, где су остали Срби били смештени. Питали су је да ли има неке рођаке у Србији, не би ли је послали код њих, међутим, она није желела у Србију, одлучила је да се бори до краја и да остане ту где јесте.

Једном приликом јој је речено, да ако остане у Призрену никад неће бити слободна. Кроз живот је морала да савлада разне препреке и муке. Покушавали су да је иселе, претили јој, вређали и разваљивали врата њеног стана.

Албанци Евицу и њену ћерку Милицу свакодневно имевају и потцењују, називају погрдним именима и малтретирају. Не прође дан, а да не чују неки погрдни назив за Србе. Њена ћерка Милица одраста са овим теретом. Да није деда Адама оне не би смеле саме да изађу из куће. Мала Милица нема другаре, игра се сама у паркићу. У граду у ком живи, не чује се њен језик, осим у Богословији или у цркви.

Албанска породица која живи изнад њиховог стана, свакодневно их провоцира и вређа. Најжалосније од свега јесте што их је Србија заборавила, а требало би да буде другачије, да их заштити и стане уз њих.

Нада их није напустила, обе верују да ће доћи бољи дани, а са тим данима мир и слобода.