Вандализам на Градском тргу: Да ли нам је деструкција постала национални спорт?

Вест да су на Градском тргу, током неколико узастопних ноћи, поломљене прскалице за наводњавање зелених површина, више чак и не шокира. Она само потврђује сурову дијагнозу друштва у којем живимо: постали смо заједница у којој се туђа, односно заједничка имовина посматра са презиром, а сваки покушај уређења простора дочекује као мета за иживљавање.

Док топлотни таласи прже град, а одржавање зеленила постаје лавовска борба, појединцима је главна ноћна забава ломљење система за наводњавање. Шта је у уму човека којег сметa трава која се залива? Какав то профил личности осећа тријумф док ломи вентил или уништава прскалицу која служи свим грађанима?

Корени оваквог бешчашћа не леже у недостатку полицијских патрола ни у мањку видео-надзора. Корени су у кућном неодгоју.

Проблем почиње од родитеља који су затајили у основној мисији – да науче сопствену децу да се јавна имовина не руши, да се клупе не ломе, да се смеће не баца ван канте и да град није њихова приватна депонија за избацивање фрустрација. Ако дете одмалена гледа родитеље који пљују по улици, псују систем и уништавају све око себе, шта друго да очекујемо него генерације које одрастају са идејом да је рушење врхунац забаве?

Колико год да издвајамо за обнову тргова, паркова и инфраструктуре, џаба нам све кад смо у стању да за једну ноћ уништимо оно што се градило месецима. Трошкове ових бахатих пирова плаћају сви грађани, док се новац који је могао бити уложен у нове пројекте, дечија игралишта или болнице, изнова троши на крпљење рупа за вандалима.

Нама, чини се, нема спаса док год се не суочимо са сопственом злобом и дубоко укорењеним примитивизмом. Заборавили смо шта значи чувати свој град, своју заједницу и своју државу. Свакодневно кукамо како живимо у лошим условима, а сами смо први који ће све око себе девастирати. Позиви на „одговорно понашање“ постали су празне речи за оне који немају ни основни осећај стида.

Казне морају бити ригорозне, а санкције јавне. Међутим, док као друштво не схватимо да чувањем заједничке имовине чувамо сопствено достојанство, остаћемо заробљени у сопственом мракy, гледајући како нам сопствена деца уништавају све што смо заједно стварали.