Večerašnja pobeda Petera Magyara i političkog talasa okupljenog oko Tisza nije samo promena vlasti u Mađarskoj, vać je to politička poruka koja se čuje mnogo dalje od Budimpešte.
Ono što je važno za nas, to je poruka koja se u Srbija više ne može ignorisati.
Ovo nije bila pobeda jednog čoveka, nije bila pobeda jedne stranke… ovo je bila pobeda jasnog društveno-političkog pravca.
Jasnog.
Nedvosmislenog.
Bez kalkulacija.
Proevropska politika, podržana široko, od političkih aktera do građanskog društva, pokazala je da postoji trenutak kada prestaju izgovori, a počinje odgovornost.
Upravo to je ono što u Srbiji uporno izostaje.
Godinama se ovde prodaje magla. “Biramo neki naš put”, “neutralnost”, “i Istok i Zapad”, “mi ćemo sami”.
Sve su to, u suštini, politički izgovori za izbegavanje odluke… a svaka neodlučnost u politici ima cenu.
Srbija tu cenu plaća svakodnevno - kroz odlazak mladih, urušene institucije i društvo bez pravca.
Mađarska je večeras pokazala nešto vrlo jednostavno: bez jasnog spoljnopolitičkog i vrednosnog opredeljenja nema ni unutrašnje promene.
Hiljade mladih ljudi na ulicama nisu slavile samo pobedu na izborima. Slavile su povratak smisla. Povratak pripadnosti Evropi. Slavile su prekid sa politikom koja je godinama balansirala između autoritarnih uticaja i formalnog evropskog puta.
To je ključna razlika.
Oni su presekli, a mi još uvek kalkulišemo.
U Srbiji se i dalje pokušava sa konstrukcijama koje nemaju nikakvu političku logiku… “catch-all” liste, ideološki neodređeni pokreti, pokušaji da se spoji nespojivo. Takve strategije ne okupljaju, one razvodnjavaju. Ne donose pobedu, produžavaju status quo.
Istovremeno, kroz različite kanale, uporno se održava politički uticaj koji nema nikakve veze sa evropskim putem. Taj uticaj nije uvek otvoren, ali je konstantan. Nekad kroz medije, nekad kroz političke aktere, a nekad kroz pokušaje da se infiltrira u studentske i opozicione strukture.
I tu dolazimo do suštine.
Problem Srbije nije samo vlast. Problem Srbije je nedostatak jasnog, zajedničkog odgovora na pitanje, kuda idemo.
Ako odgovor nije nedvosmisleno evropski, onda odgovor zapravo ne postoji.
Zato lekcija iz Mađarske nije pitanje simpatija ili političkih preferencija. To je pitanje političke racionalnosti.
Jedan jasan front.
Jedna ili dve liste koje ne ostavljaju prostor za sumnju.
Dogovor o nenapadanju.
Fokus na cilj, a ne na međusobne razlike.
I što je možda najvažnije, jasna podrška međunarodnih partnera koja dolazi kao posledica kredibiliteta, a ne kao zamena za njega.
Sve drugo je gubljenje vremena.
U narednom periodu u Srbiji će se, gotovo izvesno, intenzivirati pokušaji relativizacije ovog modela.
Biće priča o “specifičnostima”, o “posebnom putu”, o tome kako “nije sve primenljivo kod nas”.
To su već viđeni obrasci. I svaki put su imali isti rezultat - produžavanje agonije bez konkretnog rešenja.
Zato je ovo trenutak za političko osvešćenje.
Ne emotivno, nee impulsivno, već potpuno racionalno.
Ko god nudi nejasan pravac, nudi produžetak problema.
Ko god izbegava da se odredi, već se odredio.
Ko god relativizuje evropski put, direktno radi protiv promene.
Srbiji danas nije potreban još jedan “pametniji” model. Potrebna joj je politička jasnoća… jer bez nje, svaka energija, pa i ona najiskrenija, studentska i građanska, završava kao gorivo za tuđe interese.
Mađarska je večeras pokazala da promena nije pitanje čuda.
Nije ni pitanje jednog lidera.
To je pitanje odluke.
Pitanje da li si spreman da presečeš.
Pitanje, da li si spreman da konačno kažeš - ovo je pravac.
Sve dok to u Srbiji ne postane zajednička osnova, svaka priča o promeni ostaće samo pazna priča.
A kada postane zajednička osnova, promena više neće biti pitanje da li, nego kada.
